Садржај
Ако је тело попут машине, зашто онда не бисмо живели вечно? Постоји много теорија старења, а програмиране теорије старења помажу да се објасни зашто је смрт неизбежан део човековог човечанства.Програмиране теорије старења тврде да је старење важан и урођени део биологије човека и да је старење програмирано у наше телесне системе. Иначе бисмо живели вечно. Три главна система која су повезана са старењем су ендокрини (хормонски) систем, имуни систем и наши гени. Ови системи се временом мењају и узрокују симптоме и знаке старења.
Тело није машина
Да бисмо разумели овај концепт, важно је препознати да тело заиста јесте не машина. Иако волимо да упоређујемо људско тело са машином, ово није баш добро поређење. За разлику од машине која има само делове са којима је изграђена, људско тело непрекидно поправља и замењује ћелије. Веровали или не, сваких седам година 90 одсто ћелија у вашем телу је потпуно ново. Људско тело је невероватан, отворен и динамичан систем, због чега стари, за разлику од машине.
Старење је еволуција
Технички, заиста нема разлога да се људско тело „истроши“, све док може да се поправи и обнови. Стога мора да се игра нешто друго осим времена да би изазвало неизбежне ефекте старења. Програмирана теорија старења тврди да су старење и смрт неопходни делови еволуције, а не биологије. Да врста нема генетски капацитет за старење и смрт, тада не би била приморана да се реплицира да би преживела. Појединци врсте би наставили да живе док их клима или друге промене не избришу све. Кључна ствар овде је да ако биолошки појединци живе вечно, еволуција не би постојала.
Старење је програмирано
Будући да се старење односи на еволуцију, а не на биологију, оно мора бити својствено организму, а не само резултат фактора околине или болести. То значи да старење и смрт, према овој теорији, нису резултат истрошености или изложености, већ су програмирани, природни и неопходни део генетике.Укратко, генетски смо програмирани да старимо и умиремо.
Докази који подржавају теорију
Докази који поткрепљују ову теорију су да не постоји велика разлика у животном веку унутар врста. Слонови умиру са око 70 година, мајмуни пауци умиру са око 25 година, а људи умиру у просеку око 80 година. Неке промене се могу направити на основу исхране, медицинске неге и других демографских фактора, али укупан животни век унутар врста је прилично константан. Програмирана теорија тврди да би, ако би до старења дошло због хабања, било више варијација у животном веку сваке врсте.
С тим у вези, старење и умирање су неизбежни, али постоје ствари које можете учинити да бисте побољшали шансе за дуг и здрав живот. Погледајте савете о дуговечности за савете за здраво старење.